Priča je orginalno objavljena u užoj selekciji konkursa "Spasimo putopis 2021" u organizaciji Kluba putnika
Dok jurim kroz bosanska sela prateći navigaciju koja me vodi „prečicom“ pored mene se smenjuju livade, šume, kuće i ljudi. U žurbi sam jer moram da stignem što pre na granicu na kojoj ne znam šta me čeka. Da li ću se zaglaviti u beskonačnoj koloni kamiona i automobila, punih putnika koji pokušavaju kao i ja da se vrate kući, ili će me možda strpati u nekakav karantin bog zna gde.
Nije to jedini razlog što jurcam po bosanskim drumovima naravno. Jurim jer jednostavno to volim. Ne brzinu, nego vožnju. Volim da vozim, gledam, upijam.
Zato dok garim ka granici i ne pitam se više toliko šta me tamo čeka, već gledam i gledam. Gledam livade, šume, sela, gledam kuće i ljude pored njih. Gledam i jedem, halapljivo jedem, te slike koje zuje pored mene. Zuje kuće, ljudi i njihovi životi, fleševi pored mojih kola. Posle nekoliko sela koje sam prošao, pejzaž se značajnije izmenio. Ušao sam u jedno od onih napuštenih mesta. Kuće prazne, razrušene, spaljene, bez krovova, ostali samo zidovi. Često toliko zarasle u šiblje, u gusto šiblje, da sam uveren da bi im se bez motorne testere ne bi moglo ni prići. Kotrljam se napred dok se ruševine smenjuju. Gledam kroz njihove šuplje prozore, njihove usamljene dimnjake bez krova. I ovako urušene svaka se razlikuje jedna od druge. Izgledaju tužno. Bilo bi manje tužno da su ih sravnili sa zemljom. Ovako izgledaju kao nekakve ljušture. Čovek može da zamisli sve što fali i prozore i vrata, ljude, dim iz dimnjaka. A opet one su mrtve. Napukle flaše iz kojih je tekućina života davno isparila. Bilo bi milosrdno preći buldožerom preko njih i dokrajčiti ih. Poneku je neko i obnovio, ali te se čine više kao muzejski primerak. Savršeno restaurirani primerci u vitrini, za vikende i lepo sećanje, ali ne i život.
U centru sela, crkva, renovirana naravno, u savršenom stanju, naravno. Nova crkva za prazno selo bez kuća i bez ljudi.
Na izlazu pak neobičan prizor. Nekakva skulptura. Nešto što me je podsetilo na onu avangardnu Vavilonsku kulu. Stao sam da pogledam malo bolje. Geometrijski oblici svareni od metala, koji podsećaju na zgrade. Prazne zgrade bez zidova i prozora, nakrivljene i razrušene. Oko sebe osetio sam miris trave i stajskog đubriva, proleće je na pomolu. U daljini iza mene mogao sam da vidim crkveni toranj. Uzeo sam telefon, i fotografisao spomenik. Klik, jedna slika. Navigacija je vodila dalje i ja sam šibao. Krenuli su novi prizori, livade, sela, kuće. Moje nezajažljivo napredovanje zaustavio je jedan traktor u jednom od dolazećih sela. Mileo je ispred mene kao da je imao sve vreme ovoga sveta. Verovatno jeste, ili bar dobar komad. Ali ja nisam imao vremena. Stisnuo sam gas i obišao ga u oblaku prašine. Kada je put postao zemljani zabrinuo sam se, ali sam i dalje šibao napred. Prozujao sam pored jedne porodice koja je ručavala napolju. Ispratili su me njihovi zabezeknuti pogledi. Uskoro sam shvatio i zašto.
U žurbi da obiđem traktor promašio sam skretanje. Bio je to ćorsokak. Na kraju puta uleteo sam u nečije neograđeno dvorište. Dočekao me je samo Džeki koji je neumorno lajao. Nije moglo dalje. - Sranje. Okreći. - Ponovo sam prozujao pored one porodice, koja me je gledala jednako zabezeknuto i pre nego što sam našao pravo skretanje sreo sam opet traktoristu kojeg sam obišao pre dvadeset minuta. Mahnuo sam mu. - Odlično još dvadeset minuta zakašnjenja - pomislih. Kao po pravilu većina ovih sela je umiralo. U njemu su se mogli videti uglavnom matori ljudi, ili što bi jedan moj inače stariji rođak rekao - živi grobovi - . Ako biste na ulici nekog i sreli, bili bi to ovi matorci koji bi se sporo vukli sa svojim štapom, nogu po nogu, pogrebljeni od tereta prohujalih godina. Nagazio sam. Malo kasnije, nešto neobično. Jedno od narednih sela na koje sam naišao, izgledalo je dosta živo. Kuće su bile sveže okrečene, moglo se videti više ljudi kako idu ulicom nekim svojim poslovima, pa čak i deca. Iako je već bilo skoro predveče, dan kao da je najednom postao sunčaniji. Izgledalo je kao da na ovom mestu i sunce bolje greje. Otvorio sam prozor, mirisalo je proleće koje dolazi.
U centru sela sam naišao na poznat prizor. Bio je tu spomenik sa petokrakom kao što to često biva u raznim selima. Veliki kameni stećak sa mermernom pločom na kojoj su bila uklesana imena ljudi koji su položili svoj život u borbi. Zaustavio sam se tu na kratko i prišao spomeniku. Nije bio naročito velik, većina njih nije. Samo komad stene iščupan iz planina, odgrižen, oštrih ivica, sirov. Stajao sam posmatrajući tu strukturu. Čuo sam glasove iza, dolazili su iz zgrade mesne zajednice preko puta. Iznad vrata se vijorila lepa nova zastava, u svojim jarkim bojama sa grbom. Tokom raznih putovanja video sam dosta ovakvih obeležja. Uvek bih zastao na kratko. Bila su ne samo u centrima sela i gradova, već i pored puta, u planinama, na mestima važnih događaja, bitaka velikih i malih. Svi ti mnogobrojni spomenici na važnim mestima, sada su izgledali izmešteni. Ne u fizičkom smislu, jer iako su mnogi uništeni ili zapali u nemar, većina je još uvek bila na svojim originalnim lokacijama. Bili su izmešteni vremenski i iz svesti ljudi među kojima su se nalazili i koji su ih nasledili.
Mogao sam da zamislim svečano otkrivanje. Debeli, ćelavi ljudi, sečenje crvene vrpce, deca sa folklora u nošnjama. Ljudi u kravatama stiskaju jedni drugima znojave šake, sa osmesima koji se rastežu preko debelih, sjajnih obraza. Mogao sam da zamislim i one koje su izginuli i zaslužili da se nađu na toj mermernoj ploči.
Ali sad dok sam stajao tu ispred tog spomenika, sve to izgledalo je nadrealno. Spomenik je izgledao kao oštar komad kamena, iščupan ne samo iz neke planinske stene, nego iz sopstvenog vremena. Arheološki artefakt prošlosti za koju sa danas čini kao da se nikad nije ni desila. Nazubljena stena putuje sa drugog sveta, sveta koji kao da nikad nije ni postojao. Sveta u kom granica koju sam jurio da pređem nije postojala.
Osetio sam se kao gorila iz - Odiseje u svemiru - . Sam ispred crnog monolita. Nisam nažalost imao kost u rukama. Samo telefon.
Klik. Slika.
Zagledao sam se još malo unaokolo. Pored spomenika betonska klupica, nekoliko stabala, jedno je krenulo da lista. Miris trave, sunčevi zraci na mom licu. Ulupani plavi auto moje keve sijao se na suncu. Iza u daljini deca se dovikuju. Umor me je hvatao, ali znao sam da će ga put otresti. Dan je sunčan, biće još dnevnog svetla, ima još svašta usput da se vidi. Vratio sam se do kola i proverio navigaciju. Nisam smeo opet da rizikujem da omašim put. Usmerio sam telefon u pravcu prašnjavog druma i pogledao niz njega sve do granice u mojim mislima. Granice koja je sekla moju linijicu na mapi i koju više nisam bio siguran da li ću uspeti da pređem. Dok stignem tamo biće noć.
Zavukao sam se lenjo iza volana, okrenuo ključ, i krenuo dalje.