Već dva dana proveo sam tresući se u groznici ispod pet ćebadi. To je bio maksimalan broj ćebadi koji sam mogao da nađem u skromnom smeštaju u kom sam ostao sam, otkako je burazer osetio preku potrebu da se vrati kući i radi nešto sa svojim životom. Za razliku od mene, koji nisam imao nikakve slične porive.
Pet ćebadi me je gušilo svojom težinom… ali nije vredelo. Znao sam već kako ide ovo sa mnom i to previše dobro zapravo. Nakon onog fijaska u Nišu, još dok sam vozio kući počeo sam da osećam jezu. Govorio sam sebi da je to samo od adrenalina od onoga svega, ali već sam sumnjao da ide partija preznojavanja. I bio sam u pravu, iste noći krenulo je. Taj dan sam preležao, ali kako sam se narednog osećao bolje, a nisam želeo da propadne, za mene silan novac koji sam dao za skijanje… kretenski sam odlučio da skijam samo dan nakon što sam mislio da sam se oporavio. I ne da sam skijao! Po totalnoj mećavi, dok se led lepio za mene spuštao sam se kroz divnu gustu belu maglu. Povremeno bi se zabio u dubok sneg, gotovo naglavačke, jer više nisam video ni stazu. Ne mogu da kažem da nisam pomalo uživao, projektujući svoje kretenske avanturističke fantazije na sve ovo. Ali bio sam sasvim sam, ja i mećava, jer valjda niko normalan nije bio zainteresovan za takve pizdarije. Rezultat su još dva prvopomenuta dana groznice. Nije bilo više govora o skijanju. Samo sam se nadao da ću se dovoljno oporaviti da se na vreme dovezem kući i da niko neće morati da dolazi po mene - velikog avanturistu koji se totalno sjebao običnim gripom. I tako sam se dva dana preznojavao, nesposoban da maknem, ne ustajući iz kreveta, naizmenično se tresući u groznici i umrtvljujući se besmislenim tv programom. Moja ljubazna gazdarica primetila je da ne izlazim iz sobe i kada je čula šta mi je, brižljivo mi je ostavila tanjir naseckanog suvog mesa i sira ispred vrata. Nisam imao mnogo apetita, trebalo mi je dva dana da to pojedem. Ali ovaj mali gest mi je u tom momentu toliko značio i bio sam joj neizmerno zahvalan. Trećeg dana osećao sam se već bolje, a četvrtog sam mora da već da krenem. Ustao sam kasno, šatro spakovanog kofera, ali zapravo gotovo ništa nije bilo spremljeno za put. Obećao sam mojima da ću se vratiti do sedam uveče. Planirao sam da krenem na vreme pre mraka kako bi vozio preko Đerdapa i video sve što se videti može. Ali već je bilo podne i ovi planovi su se davno oprostili od realnosti. Pa ipak frenetično sam žurio, kao i uvek, u nerealnom, ludačkom pokušaju, da nadoknadim vreme koje sam proćerdao. Nabio sam preostali deo stvari u kofer, praktično nogom, paranoično više puta proverio da li sam nešto ostavio u sobi, sišao do auta, ubacio ranac i onda se setio… Ostao sam dužan tipu koji mi je iznajmio skije! U gunguli oko ranijeg vraćanja skija, jer sam se razboleo, dao mi je više novca kako sam kasnije izračunao. Takođe nisam refundirao ski karticu. - Joj, jebem ti !...- Računao sam u glavi vredi li se penjati na planinu i silaziti u ovoj žurbi za tako male pare. Kada platim što dugujem, minus kartica, u plusu sam možda dvesta-trista dinara. Toliko je gorivo do gore i natrag. Al’ jebi ga… Dužan sam onom tipu, nije u redu da ga okrnjim. - Do mojega, već je skoro tri! - - Ok, otiću gore, obaviti šta imam spustiti se i onda pravac kući! - Prvo samo da platim gazdarici. Na Staroj planini mogli ste da iznajmite smeštaj u podnožju kod lokalaca u nekom od mnogobrojnih sela. Smeštaji su bili skromni ali pristojni i nadasve krajnje jeftini, što je za mene bilo presudno, jer sve ovo je zapravo bilo iznad mojih mogućnosti. Moj smeštaj je bio u jednoj kući uz drum koji je vodio ka vrhu, pored kuće je proticao čist potok sa kojeg su meštani uzimali vodu. Moja soba bila je na spratu, delio sam kupatilo i kuhinju sa gostima iz susedne sobe. U sobi sam imao dva stara kreveta, od kojih je jedan moj brat napustio pre nekoliko dana. Tu je bio stari katodni televizor i terasu sa sveže prefarbanom ali prilično labavom stolarijom. Kuhinja je zapravo bilo predsoblje opremljeno jednom indukcionom plotnom sa par šerpi, tanjira i par komada escajga. Kupatilo se nalazilo u nastavku i u njemu ili nije bilo grejanja ili je bilo grejanje bilo vrlo slabo. Ipak sve je bilo vrlo čisto i maksimalno održavano u postojećim mogućnostima. Ni meni ni bratu nije smetalo odsustvo luksuza. Kuća odmah, pored bila je ogromna. Sveže sagrađena brvnara-hotel, napravljena od onog svetlog, gotovo žutog drveta. Brat i ja samo otišli tamo na piće jedne večeri. Bilo je to veoma lepo mesto sa ogromnim zajedničkim prostorom u centru. Imali su veliki bar, kamin, lejzi begove, stoni tenis, ležaljke su visile sa plafona… Ljudi su takođe bili veoma prijatni i gostoljubivi. Kada smo uzeli piće, prišao nam je jedan sredovečni lik, upitao nas odakle smo, da li skijamo itd. Pričao je kako on vozi bord, kako ništa ne može da se poredi sa tim osećajem ovde na planini, u prirodi: - Ovde je sloboda čoveče! Sloboda! - Izgledao je kao otvoren i raspoložen lik. Cela ekipa se izgleda poznavala i svi su zapravo odavali sličan utisak - kao gomila hipika, koja skija i duva u sred srpske divljine. Veliki kofer i ostatak stvari sad su bili u mom smrznutom ulupanom pikapu. Otišao sam do prizemlja, gde su moji domaćini živeli. Pokucao sam na vrata i ušao u malu prostoriju koju je praktično ispunjavao jedan sto prekriven kariranom mušemom. Soba je od spoljašnjosti bila odvojena samo jednim kratkim hodnikom i bila je prohladna. U daljem ćošku bio je tu klasični smederevac, do stola jedna klupa i još po koja stolica. Soba je imala jedna vrata koja su vodila u preostale prostorije kuće i još jedna vrata, zapravo samo prolaz, koji je bio prekriven zastorom od neke stare tkanine ili bivšeg ćebeta. Iza zastora pojavila se gazdarica, a iza nje mogao sam da vidim ogromnu hrpu drva. Za vreme mog boravka moji domaćini su predano ložili, pripitujući često, vrlo zabrinuto, da li mi je hladno. Gazdarica mog smeštaja izgledala je kao stereotipna srpska domaćica sa sela. Sredovečna žena krupnog, što bi se reklo kockastog stasa, solidne fizičke snage, koju je očigledno svaki dan morala da koristi obavljajući naporne domaćinske poslove. Imala je kratku žensku frizuru, a od odeće nosila je neku vrstu suknje u kućno-radnoj varijanti, sa bluzom koja je bila prekrivena slojevima odeće koji su se završavali vunenim prslukom i tipičnom maramom preko ramena. Bila je ipak vrlo vedra i raspoložena. Pozdravio sam je, na šta je ona otpozdravila sa osmehom. - Jeste se oporavili? – upitala je sa osmehom. - Manje više… da, jesam… - odgovorio sam. Razmenili smo par uobičajenih reči. Pitala je, jesam li spreman za put, da li sam zadovoljan, da li me je vreme poslužilo, na šta sam ja sve potvrdno odgovorio i iskoristio priliku da zahvalim na mesu i siru koji mi je ostavila, trudeći se maksimalno da stavim do znanja koliko mi je taj njen znak pažnje značio. Sve vreme gazdarica se konstantno izvinjavala što nije mogla da mi izda sobu na još par dana. Dan ranije sam se raspitivao za produžetak, jer sam planirao da ostanem nešto duže, dok se potpuno ne oporavim. - Zaista mi je žao ali bugari su već sve rezervisali, mnogo ranije, sad su im praznici. Volela bih ali ne mogu nikako, baš nikako. - Bilo joj je u isto vreme zaista žao i paničila je u strahu da ću insistirati da ostanem duže. Posle ovog kratkog razgovora, došlo je na red plaćanje. Seo sam za sto, ili bolje reći uvukao se nekako na klupu između stola i desnog zida. Gazdarica je sela preko puta mene, pomalo nervozno.
Dok sam bio u Nišu nasuo sam pun rezervoar dizela i podigao sav preostali novac sa kartice. Imao sam knap da platim smeštaj, i možda još par stotina dinara za put. Osećao sam se istovremeno zadovoljno i pomalo nervozno, jer sam za dlaku namirio sve troškove, ali moj prazan saldo je vraćao stari dobri osećaj finansijske omče oko moga vrata. Omče koja nije stegnuta, ali je tu, spremna da me muči svojim prisustvom. Tako finansijski ambivalentan, izbrojao sam gazdarici na trošnom stolu tačnu sumu novca za smeštaj, i krenuo da dodajem takse, na šta je ona gotovo posramljeno rekla da nikako ne treba da dodajem za brata. - Taman posla pa neću vam još i to naplaćivati! - Nisam dobar trgovac. Ako u Srbiji kupujete nešto van zvanične prodaje, cenjkanje se podrazumeva, na delu je filozofija – svako se bori za sebe. Taj deo mi je uvek bio težak. Svaki put kada bi se cenjkao osećao bi se kao da vređam prodavca potcenjujući njegovu robu. Iako sam sam bio prilično siguran da je ovaj preventivno naduvao cenu baš za cenjkanje. Nekad bi mi bilo teško čak i da naplatim neki svoj posao, prosto osećao sam se kao da ljudima otimam taj novac. Znao sam da gazdarica verovatno neće platiti državi tu taksu ali sam želeo da ostavim taj novac njoj samoj. Usledilo je uobičajeno natezanje. Ja sam naizmenično molio da uzme novac, a gazdarica se naizmenično nervozno nećkala. U jednom momentu učinilo da će da popusti, ali tad, baš kao ono kada konačno dobijete šta ste hteli i najednom shvatite da to zapravo ne želite, prestao sam da navaljujem. Bio je jedan momenat neprijatne tišine, koji je gazdarica konačno prekinula.
-Sve je u redu, ne brinite, ja Vam zapravo ne bi naplatila ni tu Vašu taksu nego eto… -
Gledali smo se nervozno.
Ceo ovaj put bio je na samoj ivici mojih mogućnosti. Uopšte i meni samom je bila ludačka ta moja Džejms Bondovska ideja da idem da skijam. Blago rečeno, nisam voleo skijaše, ceo koncept mi je uvek delovao snobovski i definitivno nisam imao dovoljno novca, ali nešto mi je dunulo i uvrteo sam sve to sebi u glavu.
Gazdarica mi je već dala popust i spustila cenu smeštaja sa 17 na 12 evra na dan u startu, a sada nije htela ni tu taksu da naplati. Ovo sve mi je omogućilo da za manje od 200 evra ostanem čak dve nedelje na planini. Raspitivao sam se kod hipika za par dodatnih dana takođe, najjeftinije što su imali bila je dvokrevetna soba za 50 evra za noć i pri tom nisu bili spremni da mi daju nikakav popust na činjenicu da sam sam.
Za malu hrpu novčanica koju sam rasprostro na onaj trošni sto u tom trenutku, ne bi bio u stanju da kod hipika proboravim ni 4 noći.
A ova žena gledala je u taj novac koji sam poslagao kao da sam istresao čitavo malo bogatstvo i imao sam utisak da oseća gotovo istu onu neprijatnost koju ja osećam kad treba da nešto da naplatim.
Istina je zapravo bila da kad sam se ranije sračunavao i ja sam se pitao da li će tražiti taksu za brata i pomalo se nadao da neće, jer sam bio na knap s novcem.
Užasno sam se posramio…
Posramio sam se i sebe i moje finansijske omče i mog bonvivanovskog skijanja. Žarko sam želeo da joj ostavim više novca, makar za tu taksu koju je odbila, ma da joj ostavim sav novac koji sam imao!
Ali nisam mogao.
Imao sam taman toliko koliko smo se dogovorili. Taksa koju nije htela da uzme biće taman dovoljno da plati putarinu ako sam se preračunao za ono malo što je ostalo na kartici…
Bilo mi je muka od skijanja.
Pokunjeno sam prihvatio njenu velikodušnu ponudu, platio i pozdravio se, još jednim toplim stiskom ruke sa iskrenim osmehom, još jednom trudeći se da naglasim koliko sam zahvalan što mi je ostavila ono meso i sir ispred vrata i koliko mi je to pomoglo.
Izašao sam napolje u pratnji gazdarice. Bilo je osvežavajuće prohladno.
Dah mi se kondenzovao pri svakom izdahu i pretvarao u magličast stub. Ali Sunce je sijalo. Snegovi su krenuli da se tope i otkrili su zelenu, dugačku, divlju travu. Pomislio sam kako je kod kuće već vreme prvih baštenskih radova. Obećao sam ocu da ćemo obnavljati travnjak kad se vratim.
Pogledao sam još jednom oko sebe, kao što to običnom činim kad napuštam neko mesto koje mi je značajno iz nekog razloga. Kuća, potok , ćaletov pikap, niže niz drum ka onoj velikoj žutoj brvnari u kojoj su hipici verovatno duvali travu, pikali stoni tenis i pričali o slobodi…
- Jebite se hipici, ionako ste svi verovatno neki programeri. -
Uskočio sam u kola u jurnuo uz planinu. Nastavlja se...