top of page
Search

Јоhn Wick – put u podsvest


Tekst orginalno objavljen na internet portualu - Oblakoder


Sa prelaskom superherojskih filmova u mejnstrim, činilo se da će klasičan akcioni žanr da zamre. Već tokom devedesetih filmska publika doživela je zasićenje nepobedivih varijanti Komandosa, Ramba ili bilo kojeg od mnogih generičkih likova koje bi tumačili Švarceneger, Stalone, Van Dam, Dolf Lundgren… U deceniji za nama, činilo se da je lik beskompromisnog, „sam protiv svih“ ratnika, bez supermoći, osuđen na propast pred nadolazećom plimom Marvel i DC panteona. Jedna franšiza uspeće neočekivano da revitalizuje klasičan akcioni žanr. U pitanju je, naravno, John Wick! Četvrti deo ove franšize trebalo je premijerno da se pojavi u bioskopima već ovog maja, ali je čitav projekat usled pandemije pomeren za godinu dana unapred. A u međuvremenu, najavljen je čak i peti nastavak.

Hajde zato da u iščekivanju budućih nastavaka pogledamo šta je to uopšte učinilo ovu franšizu tako popularnom?

Da li je John Wick samo osavremenjen Komandos, Rambo? Da li smo samo po stoti put progutali istu formulu, samo estetski osveženu, ili postoji nešto kompleksnije? Šta je to što je omugućilo John Wick-u da se u eri filmova stripskih heroja probije sa konceptom za koji smo, možda, već mislili da je prevaziđen?


Treba krenuti redom.


Prva dva filma franšize, „John Wick“ i „John Wick 2“ su u velikoj meri slični svojim akcionim začetnicima iz osamdesetih. Reč je o usamljenom heroju, gotovo nadljudskih ratničkih veština, kome je, ničim izazvano, učinjena nepravda. Ovo, naravno, pokreće čitavu lavinu nasilja. Sledi desetkovanje mnoštva depersonalizovanih negativaca nižeg nivoa, na putu do velikog „boss-a“, zatim veliki fajt, nakon čega naš heroj može zadovoljno da odšeta u susret zalasku sunca, u John-ovom slučaju – zajedno sa svojim psom.


Uspeh prva dva filma leži, pre svega, u tehničkoj izvedbi i stilizaciji. Scene borbe su jasne i besprekorno snimljene, već iritantna „shaky cam“ tehnika konačno je napuštena. John ima i svežu koreografiju borbe, gde krvnički voli da upuca svoje neprijatelje izbliza, što doprinosi osećaju akcije i plastičnosti celog doživljaja.


Uz stil koji blago referiše na osamdesete, atmosfera u oba filma je prilično stripska, sa fiktivnim i karikiranim elementima, poput hotela za udruženje ubica, koji ima svoja pravila neutralnosti, svoju valutu i slično. Serijal čak uči od Marvela i dodaje dozu humora i sprdnje na svoj račun, omogućavajući nam na taj način da progutamo istu formulu po stoti put.


Prva dva filma, dakle, uspevaju da tehnički i originalno (onoliko koliko je to uopšte moguće u ovakvom žanru) i na aktuelan način, prođu kroz sve elemente poznate forme i na taj način zadovolje gledaoca.


Treći film će stilski da sledi prva dva, ali će otići korak dalje i ovde stvari postaju zaista interesantne.


John Wick 3, koji je, za sad barem, vrhunac serijala, da bi stimulisao svoje gledaoce, usuđuje se da zaroni duboko u njihovu podsvest.


O čemu se radi?


Neko bi rekao da je, kao i u klasičnom akcionom žanru, u John Wick-u ključna dobra, uzbudljiva akcija uz specijalne efekte, eksplozije… Svakako, ovi elementi su neophodni, ali, ipak, samo tehnički. Razlog prijemčivosti akcionog žanra leži u njegovom potencijalu da glavnog protagonistu učini vozilom za svoju publiku. Lik svakog akcionog filma nije ništa drugo do prazna ljuštura u koju gledalac može da smesti sebe. Ovi likovi svakako imaju svoje karakterne osobenosti, ali osim onih univerzalno herojskih, poput hrabrosti, odlučnosti, snage, sve druge su na nivou šuma. Glumci koji tumače ove likove retko su karakterni glumci. To se od njih i ne traži, njihova emocionalna stanja ionako se gotovo nikad ne prikazuju. Zašto bi? To bi njihove likove učinilo više ljuduskim, više osobenim i ispunilo bi prostor koji, zapravo, treba da ispuni ego gledaoca. Naš akcioni heroj je ljuštura u koju sedamo i koja nas vozi kroz film, čineći sve te nemoguće ratničke podvige, savladavajući svaku prepreku. Akcioni filmovi poput ovih čine da se njihova, uglavnom ne naročito moćna, publika, oseti omnipotentno. Akcioni filmovi su idealna masturbacija ega svoje publike.


To je ono što radi svaki akcioni film, pa i svaki John Wick, ali način na koji ovo radi treći John Wick je ipak poseban, jer za projekciju osećaja moći akcionog heroja u umove svoje publike, potrebna je adekvatna prepreka za prevazilaženje, bez toga sva ta nadmoć nema nikakvog smisla i ne može da se manifestuje. Potreban je dobar negativac.


Ako su u prva dva dela zlikovci bili neke vođe mafije, u vrlo ljudskom obličju koje smo mogli da vidimo glavom i bradom i da konkretno mrzimo, onda je neko zaboravio da uradi to isto u trećem delu. Naravno, nije reč o nepažnji, po sredi je potpuno druga stvar. Glavni antagonista u trećem delu zapravo je celokupno kriminalno udruženje koje pokušava da dođe John-u glave jer se oglušio o njihovo sveto pravilo – glavnog negativca drugog dela ubio je na neutralnoj teritoriji hotela društva ubica – i na taj način se usudio da prkosi. Međutim, ni u jednom trenutku se ne prikazuje neki konačni „boss“, koga ćete čekati da John Wick trijumfalno smakne. Sve što možete da vidite je gomila stripski stilizovanih činovnika – da, činovnika, koji vode evidenciju o ucenjenim glavama i dosijeima ubica. Gomila činovnika u kancelarijama i kostimima iz tridesetih, sa telegrafima i masivnim telefonima, kao iz Kafkinog romana.


Antagonistična kriminalna zsdruga nije, dakle, prikazana kao kriminalna organizacija, već kao ogroman birokratski aparat sa svojom valutom, legitimacijama, bezličnim i neverovatno iritantnim revizorom kojeg šalju na teren i koji u advokastsko – administrativnom maniru sprovodi odluke sa bezličnog vrha.


Svi antagonisti na koje John Wick u trećem delu nailazi retko imaju bilo kakav karakter i njihova ekspozicija uglavnom se svodi na jednu stvar, a to je insistiranje na pravilima koja su prekršena i za čije kršenje mora biti sprovedena kazna. Insistiranje i naširoka priča o socijalnim ugovorima i neophodnosti pravila bez kojih smo samo životinje i bez kojih sve tone u haos. Insistiranje na pravilima kao fundamentu bez početka i alternative, kao neizbežnoj nužnosti pravičnoj u samom svom poštovanju. Insistiranje na legalizmu u sistemu koji vodi kriminalni kartel.


Tvorci John Wick-a osluškivali su puls publike, zavukli ruku duboko u stomake naše podsvesti i stisli tamo gde svrbi. Za razliku od klasičnih akcionih heroja, John Wick nije u sukobu sa anomalijom zla koja se sporadično pojavljuje u našim, inače uređenim, životima. On je u sukobu sa celokupnim svetom koji ga okružuje.

Otuda bes i zadovljstvo koje osećate kada John Wick upuca jednog od stotine henchmen-a kroz otvor na kacigi. Do sada, to su bila samo telesa koja su bačena na njega. Niste ih naročito mrzeli, oni su samo prepreka do glavnog zlikovca kojem dugujete osvetu, gde inače čekate zadovoljenje. Ali sad, u trećem delu, čak i najobičniji henchmen je deo ogromnog tela, samog sveta koji pokušava da proguta svog protagonistu. Onaj ko je pogledao treći deo, reći će: „Aha, ali ipak postoji glavni „boss“, beduin u pustinji.“ Tačno, ali, zapravo, čitava ta sekvenca je eterična poput sna, čak i započinje buđenjem John Wick-a. Beduin nije boss, on je avatar bogova, najdublja tačka podsvesnog rovarenja. Jer, šta beduin hoće? Šta svet hoće od John Wick-a?

Beduin od John-a traži doživotnu saradnju u zamenu za John-ov život i mogućnost da se seća svoje žene. Za John-a, njegova žena je simbol života van kriminalnog pakla, simbol ljubavi i pravde. Upravo zato, eterično otelotvorenje antagoniste to i traži od njega – da se odrekne onoga što mu je najsvetije kako bi mu makar bila ostavljena mogućnost da o tome mašta. Antagonista koji ne želi da vas muči ili ubije, već želi da vas primora na saradnju i pokornost kako bi smrvio samu suštinu vaše volje i duše. U doba apsolutnog odsustva poverenja u institucije i društveni sistem, duboke ideološke krize, tvorci John Wick-a su zaronili u stomake podsvesti svoje publike, videli njene najdublje frustracije i sačinili savršenog zlikovca. Možete mrzeti kriminalce, teoririste, ali činjenica je da većina nas gotovo nikad ne dolazi u dodir sa ovim elementima. Naša mržnja i strahovi prema njima su više kognitivne prirorode. Ali, mržnja prosečnog čoveka prema socijalnoj nepravdi, birokratiji, bezličnom društvenom sistemu koji se krije iza sistema pravila i hipokrizije, sistema koji ne vrši direktno nasilje nad njim, već mu lagano mrvi dušu… to je iskustvena i opipljiva mržnja. Nasuprot savršenom zločincu, stoji odgovarajući heroj. Ako su Rambo i Komandos bili omnipotente projekcije svog gledališta, John Wick je i više od toga. On nije samo omnipotentan, on je neuništiva individualnost koja se opire silama plime koje pokušavaju da ga smožde. U svetu u kojem ste prinuđeni da sledite pravila za koja znate da su licemerna, John Wick je projekcija slobodnog čoveka. Omnipotentni heroji u borbi protiv mafije i terorista su masturbacija ega prosečnog čoveka koji nije u stanju da se zaštiti od anomalije zla, ali John Wick je masturbacija ega prosečnog čoveka koji nije u stanju da izađe na kraj sa licemernim i eksploatišućim društvom u kojem se nalazi. Na samom kraju filma, posle niza peripetija, izdaje i višestrukih teških telesnih povreda, John Wick uspeva da preživi, ali ne i da trijumfuje. Treći deo završava se scenom kod kralja prosjaka, takođe kažnjenog zbog pomoći John-u, ali i neposlušnosti. U ovoj finalnoj sceni dobijamo nagoveštaj budućeg smera i vrhunca franšize – nagodba nije moguća, postoji samo sukob. Biće vrlo zanimljivo videti kako i da li će se taj sukob odigrati. Da li će John Wick uz pomoć ostalih autsajdera katarzično uništiti svet koji mu ne da mira, umreti boreći se i na taj način steći slobodu u borbi ili, pak, nekako iznuditi svoju slobodu, ili nešto četvrto? Ostaje da se vidi.

Ako franšiza reši da ostane aktuelna i vezana za našu podsvest kao dosad, očekuje nas uzbudljiv nastavak.

Comments


bottom of page